• Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size
  • default color
  • cyan color
  • red color

grb-web-presude
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У НОВОМ САДУ
Број: Гж2.315/11
Дана: 25.маја 2011. године
Нови Сад

У ИМЕ НАРОДА!

    Апелациони суд у Новом Саду, у већу за решавање спорова из породичних односа, у саставу судија Јелице Бојанић-Керкез, председника већа, Наде Бачкалић и Радославе Мађаров, чланова већа, у правној стврари тужиље Р. Ж. из Н.С. ул. ....против туженог В.Т. из Н.С. ул. ..., кога заступа пуномоћник М.Л. адвокат у Н.С., ради заштите од насиља у породици, одлучујући о жалбама парничних странака на пресуду Основоног суда у Новом Саду  број  П2. 493/10 од 9.марта 2011.године и о жалби тужиље на допунску пресуду Основног суда у Новом Саду број П2. 493/10 од 05.04.2011.године, у седници већа одржаној 25. маја 2011 године, донео је

П Р Е С У Д  У

    Жалбе ОДБИЈА и пресуду Основног суда у Новом Саду  број П2. 493/10 од 09.марта 2011.године, као и допунску пресуду Основног суда у Новом Саду број П2.493/10 од 05.04.2011.године ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

    Првостепеном пресудом одређене су мере заштите од насиља у породици, те је забрањено туженом В.Т. приближавање тужиљи Р.Ж. на удаљености од 5 метара, као и свако даље узнемиравање тужиље звиждањем, лупањем вратима или на било који други  начин, а дата мера одређена је на период од годину дана. Одбијени су захтев тужиље о забрани приближавања туженог на удаљености од досуђене до тражених 100 метара, захтев да се забрани приступ туженом око места становања тужиље, као и захтев за иселење туженог из породичне стамбене зграде у ул. .... Одбијен је и захтев тужиље за ослобођење од плаћања таксе на тужбу и пресуду. Допунском пресудом одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

    Против основне пресуде благовремену жалбу изјавиле су обе парничне странке. Тужиља због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се првостепена пресуда у побијаном одбијајућем делу преиначи и усвоји тужбени захтев у целости, као да се усвоји и захтев тужиље за ослобођење од плаћања судских такси. Тужени је жалбу изјавио из свих разлога предвиђених одредбом чл. 360. став 1. ЗПП, побијајући првостепену пресуду у делу којим је усвојен тужбени захтев, са предлогом да овај суд пресуду у побијаном делу укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

    Тужиља је у оквиру жалбе на основну пресуду оспорила и правилност одлуке о трошковима поступка, о којима је одлучено допунском пресудом, те предложила да та одлука буде преиначена, а тужени обавезан на плаћање трошкова поступка.

    Жалбе нису основане.

    Испитавши побијане пресуде у границама жалбених и разлога на које пази по службеној дужности у смислу одредбе члана 372. став 2. ЗПП, овај суд налази да су пресуде донете без битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361.став. 2 тачке 1., 2., 5.,7., и 9., ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, као и  без битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 12. истог  Закона на коју се жалбом туженог указује, с обзиром на то да су разлози првостепеног суда јасни и непротивречни и у складу са правилно и потпуно утврђеним чињеничним стањем и изведеним доказима, а на такво чињенично утврђење правилно је примењено материјално право како приликом одређивања мере заштите од насиља у породици, тако и приликом одлучивања о трошковима поступка.

    Према утврђеним чињеницама, парничне странке су биле у дугогодишњој ванбрачној заједници, након чијег окончања је тужиља наставила да живи у некретнини у Н.С. ... у ул. ... у  којој је живела са туженим до престанка заједнице живота, а у којој кући, поред тужиље која станује у приземљу и има посебан улаз, у поткровљу станује ћерка туженог Т.Т., против које је у току поступак иселења из куће, а по предлогу тужиље. Тужени је засновао нову ванбрачну заједницу и борави на  адреси ......... у  Н.С., а повремено долази у просторије у подрумском делу куће у којој станује тужиља, обзиром на то да сматра да кућа представља заједничку имовину стечену током трајања ванбрачне заједнице.

    Тужени скоро свакодневно долази у подрумске просторије у кући у којој  тужиља живи, пролази кроз двориште, лупа вратима  капије и звижди, што је наставио да чини и након што је у току првостепеног поступка донета привремена мера којом му се забрањују радње звиждања, лупања и стварања непримерене буке и палење и гашење светла кад му није време, а истовремено му је изречена и забрана приступа просторијама  тужиље у приземљу куће на удаљености мањој од 5 метара, коју забрану приласка је  такође у два наврата прекршио.

    Некретнина у ул ...... се води у земљишним књигама као власништво тужиље у 1/1 дела, а између парничних странака у току је спор око удела у имовини стеченој у току трајања ванбрачне заједнице. Односи између њих поремећени су, с обзиром на нерешене имовинске односе, услед чега је у више наврата долазило до сукоба у којима је интервенисала полиција, по пријави тужиље и то дана 01.04.2009.године када је тужени развалио браву на улазним вратима у подруму куће, коју браву је тужиља претходно променила, затим 05.04.2009. године када је тужени закључао две собе на спрату из којих је однео своју гардеробу, дана 10.04.2009. када је дошло до физичког сукоба између парничних странака у ком је тужиља задобила лаке телесне повреде у виду крвног подлива, тако што ју је тужени шутнуо у леву ногу, које повреде су медицински верификоване и због ког напада је против туженог покренут прекршајни поступак. Полиција је по пријави тужиље интервенисала и дана 07.05.2009. године, 27.10.2009. и 5.11.2009. године  када је полиција затекла туженог у подруму куће како заврће грејање за купатило које користи тужиља, јер је по његовој изјави тужиља завртала грејање за купатило које користи његова ћерка. До међусобног физичког обрачуна између парничних странака долазило је и раније, дана 28.06.2007. године када су и тужиља и тужени задобили физичке повреде, медицински верификоване. Због лоших међусобних односа са туженим, код тужиље је дошло до настанка реактивног анксиозно-депресивног стања и појаве страха и несанице, због ког стања се лечи код неуропсихијатра, а што је последица свакодневних провокација и долазака туженог у кућу у којој она живи. Након престанка заједнице живота и након што се тужени саживео са другом женом, тужиља показује отпор према понашању туженог у сваком његовом поступку види провокацију, агресивност и угроженост, а његове доласке у подрумске просторије и код његове ћерке као атак на њен душевни мир и спокој, које осећање је настало првенствено због нерешених имовинских односа, при томе и сама предузимајући поступке као што су замена цилиндра браве на вратима, избацивање гардеробе туженог и сл.

    На подлози овако утврђених чињеница, правилно првостепени суд налази да је тужени предузео низ радњи које угрожавају душевно здравље и спокојство тужиље, које радње у себи садрже елементе насиља у породици, те је у складу са тим правилно одредио меру тражене правне заштите у светлу регулативе чл.197. и 198. Породичног  закона.

    Насупрот жалбеним указивањима, правилно је првостепени суд ценио све изведене доказе на основу којих је утврдио све чињенице релевантне за доношење одлуке о тужбеном  захтеву и у складу са утврђеним нашао да тужени низом радњи које предузима према тужиљи, а у чијем вршењу испољава несумњиву перзистентност и дрскост, угрожава њено психичко здравље и спокојство. Ове радње манифестне су у облику звиждања и лупања, као и применом физичког насиља које је резултовало повређивањем тужиље. Тужени је и на индиректан начин радњама материјалног карактера усмереним на онемогућавање тужиље у обављању свакодневних активности ( завртање вентила за грејање купатила тужиље ), узнемирио њено спокојство и изазивао код ње психичку напетост и тензију.

    С обзиром на изнето, правилно је становиште првостепеног суда да је тужени предузетим радњама извршио угрожавање тужиљиног телесног интегритета,  душевног здравља и спокојства, у смислу одредбе члана 197.став 3. тачка 1. Породичног закона, те их правилно квалификовао као радње насиља у породици, у смислу одредбе члана 197.став 1 и 2. истог Закона. Све радње за које је, насупрот тврдњи туженог да нису предузимане или бар не на онај начин како би њима тужиљино спокојство било угрожено, у првостепеном поступку утврђено да их је тужени несумњиво предузимао, имају социјално-патолошки карактер, и без обзира што у конкретном случају неке од њих ( звиждање и лупање вратима ) немају обележје физичког злостављања, њима је неупитно дошло до кршења основних права и слобода тужиље, те до њеног психичког злостављања које је трајало дужи временски период, чак и у периоду након изрицања привремене мере и забране туженом да се тужиљи приближава и да је узнемирава. Из чињенице непоштовања изречених забрана, може се закључити да је понашање туженог дрско, злонамерно, и безобзирно, при том кнтинуирано, те да у узнемиравању тужиље тужени истрајава, што се очитује и из његовог исказа датог пред првостепеним судом када је изјавио да ће наставити да звижди и поред изречене забране, као и изјаве дате на рочишту 19.01.2011.године, када је рекао да је тужиља пензионисана као луда жена, из чега је очигледна његова безобзирност и омаловажавање личности тужиље. Овакво понашање, по мишљењу овог суда, дефинитивно одступа од стандарда уобичајеног  опхођења и међуљудске комуникације, и не може се правдати неспоразумом око нерешених имовинских односа, чак ни евентуално непримерним реакцијама тужиље која на тај начин ( замена браве на вратима и сл. ) очито исказује своје неслагање са ситуацијом насталом након престанка заједнице живота, а које реакције су резултат немоћи адекватне реакције на понашање туженог.

    Имајући у виду све специфичности конкретног случаја, етиологију сукоба између парничних странака, а који је суштински имовинско правне природе, те чињеницу да су радње туженог такве да се могу сматрати дрским, безобзирним и  злонамерним, и да се њима несумњиво угрожава интегиртет и спокојство тужиље, оне као такве оправдавају изрицање мера заштите од насиља у породици на начин како је то учинио првостепени суд у изреци ожалбене пресуде, у ком правцу су се жалбене тврдње туженог којим се оспорава испуњеност услова за њихово изрицање показале као неосноване. Са друге стране, карактер тих радњи и чињеница да се изреченим мерама у виду забране приласка туженог тужиљи на удаљености мањој од 5 метара, као и забране њеног даљег узнемиравања, звиждања и лупања, у потпуности постиже сврха тражене заштите, то не оправдава изрицање мере заштите у обиму којим је то тужбом тражено, у ком правцу нису могли као основани бити прихваћени ни жалбени наводи тужиље. У случају другачије одлуке погодовало би се тежњама тужиље да се тужени исели из предметне некретнине, с обзиром на то да би се изрицањем забране приласка тужиљи на удаљености не мањој од 100 метара, то фактички и догодило, а за коју меру, имајући у виду све околности конкретног случаја, правилно првостепени суд закључује да није нужна, нити основано захтевна, пошто парничне странке користе физички одвојене делове спорне некретнине и немају разлога да се једно другом приближавају. Мере заштите од насиља у породици нису правни инструмент за регулисање спорних имовинских односа, нити је то њихов правно признат  законом допуштен циљ.

    У даљем, правилно је првостепени суд на основу одредбе члана 207. Породичног закона у вези са чланом 149. став 2. ЗПП одлучио о парничним трошковима, те правилно донео одлуку којом је одбио захтев тужиље за осолобођење од плаћања судских такси, с обзиром на то да тужиља није у спроведеном поступку пружила доказе на околност испуњености услова предвиђених члановима 10. и 11. Закона о судским таксама, односно чланом 165. ЗПП који предвиђа дужност странке да уз предлог за ослобођење поднесе уверење надлежног органа о имовном стању, имајући при том у виду и висину таксе на тужбу и пресуду која износи 4.800,00 динара, као и исказ тужиље о износу њене пензије и имовини коју поседује.

    Како жалиоци нису определили трошкове жалбеног поступка, овај суд о истима није одлучивао.

    Са свега наведеног, жалбе су одбијене, а пресуде потврђене на основу члана 375. ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Јелица Бојанић-Керкез, с.р