• Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size
  • default color
  • cyan color
  • red color

grb-web-presude

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У НОВОМ САДУ
Гж2. 346/13
14. јуна 2013. године
Нови Сад

У ИМЕ НАРОДА!

    Апелациони суд у Новом Саду, у већу за решавање спорова из породичних односа у саставу судија Јелице Бојанић-Керкез, председника већа, Наде Бачкалић и Радославе Мађаров, чланова већа, у правној ствари тужиље-противтужене Ђ. Ш. из С., улица ... .......... број .... коју заступају пуномоћници А. И.Ђ. и З. Ђ., адвокати из С., против туженог-противтужиоца Л. Ш.1 из Т., улица ....... ...... број ..., кога заступа пуномоћник Е. Г., адвокат из С., ради вршења родитељског права, дечјег издржавања и одржавања личних односа, одлучујући о жалби туженог-противтужиоца на пресуду Основног суда у Суботици, Судске јединице у Сенти број IV-17.П2.1387/12 од 11. априла 2013. године, у седници већа одржаној 14. јуна 2013. године, донео је

П Р Е С У Д У

    Жалбу ОДБИЈА и пресуду Основног суда у Суботици, Судске јединице у Сенти број IV-17.П2.1387/12 од 11. априла 2013. године ПОТВРЂУЈЕ.

    Туженом-противтужиоцу не досуђују се трошкови жалбеног поступка.

О б р а з л о ж е њ е

    Првостепеном пресудом одређено је да се заједничка деца парничних странака млт.В. Ш. рођена ....... године и млт.Л. Ш.2 рођен ........ године поверавају тужиљи-противтуженој Ђ. Ш. као мајци на самостално вршење родитељског права. Тужени-противтужилац обавезан је да на име свог дела доприноса са дечје издржавање почев од дана доношења првостeпене пресуде па убудуће док за то постоје законски услови, плаћа месечно износ од по 25%, односно укупно 50% од своје месечне нето плате на име издржавања млт.В. и Л. Ш.2, путем поштанске упутнице мајци Ђ. Ш., најкасније до 15. у месецу, с тим да је дужан у случају доцње да на доспеле, а неисплаћене месечне рате плати и законску затезну камату почев од дана падања у доцњу за сваку поједину месечну рату, па до коначне исплате, све у року од 15 дана под претњом извршења. Одређено је да ће се виђање млт.В. и Л. Ш.2 са оцем одвијати на основу споразума родитеља, а ако до тог споразума не дође, тада тужени-противтужилац има право на одржавање личних односа са децом сваког другог викенда почев од суботе у 9,00 часова до недеље у 18,00 часова, с тим да ће први викенд након правноснажности пресуде деца провести са мајком; затим недељу дана непрекидно за време зимског распуста, при чему ће термин одређивати родитељи споразумно, а у супротном виђање ће се одвијати сваке календарске године почев од 10.01. у 9,00 часова па закључно са 16.01. у 18,00 часова; три недеље непрекидно за време летњег распуста, при чему ће термин одређивати родитељи споразумно, а у супротном виђање ће се одвијати сваке календарске године почев од 10.07. у 9,00 часова па закључно са 30.07. у 18,00 часова; сваког другог дечјег рођендана дана 10.01. и 27.10. и то почев од 9,00 часова тог дана па закључно са 19,00 часова истог дана, при чему ће свој рођендан у парним календарским годинама млт.деца проводити са оцем, а у непарним са мајком; сваке друге Нове године и то почев од 31.12. у 9,00 часова закључно са 02.01. у 18,00 часова, при чему ће дочеке парних Нових година млт.деца проводити код оца, а непарних код мајке; сваког другог државног празника који се слави нерадно (осим Нове године) у смислу закона којим се регулишу празници у Републици Србији, при чему ће први наредни празник  након правноснажности ове пресуде, деца проводити са оцем; за време католичког Божића у парним годинама и то почев од 24.12. у 9,00 часова до 25.12. у 9,00 часова, а у непарним годинама почев од 25.12. у 9,00 часова па до 26.12. у 9,00 часова; за време католичког Ускрса у непарним годинама и то почев од петка, у недељи у коју пада Ускрс, у 9,00 часова па закључно са недељом-на сам дан Ускрса у 9,00 часова, а у парним годинама почев од недеље-на сам дан Ускрса у 9,00 часова до понедељка-првог дана након Ускрса у 18,00 часова, при чему правила одређена за дечји рођендан, као и за државне и верске празнике имају приоритет у односу на остала горе наведена правила у вези виђања, где је тужени, у доба када има право одржавања личног контакта са млт.децом дужан по њих долазити до места њиховог пребивалишта, а након истека времена за одржавање личног контакта враћати на адресу њиховог пребивалишта, о свом трошку. Противтужбени захтев туженог ради поверавања млт.деце њему и обавезивања тужиље да доприноси издржавању деце, те ради накнаде парничних трошкова, одбијен је. Обавезан је тужени-противтужилац да тужиљи-противтуженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 186.070,00 динара у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом извршења, а у случају доцње, са припадајућом законском затезном каматом од дана падања у доцњу до коначне исплате.

    Против ове пресуде тужени-противтужилац је благовремено изјавио жалбу из свих разлога предвиђених чл.373.ст.1. ЗПП, са предлогом да овај суд пресуду преиначи, одбије тужбени и усвоји противтужбени захтев и тужиљу-противтужену обавеже да му накнади трошкове поступка, или да је укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење. 

    Жалба није основана.

    Испитавши побијану пресуду у границама жалбених разлога и по службеној дужности, овај суд налази да је она донета без битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тач.1., 2., 3., 5., 7. и 9. ЗПП, као и без повреде из тач.12. на коју је жалбом указно, те да је првостепени суд на утврђено чињенично стање правилно применио материјално право када је усвојио тужбени, а одбио противтужбени захтев.

    Према утврђеном, у браку парничних странака који је закључен ...... године и правноснажно разведен у овој парници, рођено је двоје заједничке млт.деце В. Ш. рођ.......... године и Л. Ш.2 рођ.......... године. Заједница живота парничних странака престала је ........ године због конфликтног, трајног и озбиљног поремећаја односа између парничних странака, што је био разлог разводу. Оба детета су остала код оца.

    Тужиља-противтужена Ђ. Ш. рођена је ...... године. Завршила је гимназију, запослена је у ПТТ као службеница, где месечно остварује зараду у износу од око 37.000,00 динара. Станује у С. на адреси ....... ..... број... и поседује стамбене и материјалне услове одговарајуће потребама деце, и има могућност за задовољење свих њихових потреба. Интегрисана је у социјалну средину.

    Тужени-противтужилац Л.Ш.1 рођен је ...... године. Има средњошколско образовање, запослен је у ПТТ као поштар, где месечно остварује зараду од око 37.000,00 динара. Поседује 7, обрађује око 30 кј пољопривредног земљишта, а бави се и узгојем свиња. Станује у Т. заједно са ванбрачном супругом, њеним дететом из претходног брака и млт.В. и Л. Ш.2. Поседује одговарајуће стамбене, материјалне услове и има могућности за задовољење свих дечјих потреба. Правноснажном кривичном пресудом број К.1265/13 од 22.01.2013. године осуђен је на безусловну казну затвора у трајању од 3 месеца због кривичног дела насиље у породици извршеног према овде тужиљи-противтуженој Ђ. Ш..

    Млт.В. Ш. је током школске ...... године похађала 6.разред основне школе у Т., који је завршила са скроз одличним успехом и примереним владањем. Сада је ученица 7. разреда, тренира кошарку, свира клавир и похађа часове српског језика.

    Млт.Л. Ш.2 је током школске ..... године похађао 3. разред основне школе, који је завршио са скроз одличним успехом и примереним владањем, а тренутно похађа 4. разред, тренира фудбал и похађа часове српског језика.

    Млт.В. и Л. Ш.2 имају добру међусобну комуникацију и блиско су емоционално везани.

    У односу на децу тужени-противтужилац Л. Ш.1 показује заинтересованост за њихове активности и интересовања и испољава приврженост, али своје ставове према тужиљи-противтуженој као бившој супрузи преноси на децу, занемарујући њихову потребу да имају адекватан однос са оба родитеља, чак и када су њихови међусобни односи поремећени. Тиме се ствара поларизација чији је резултат да деца прихватањем оца одбацују мајку. Изостанак поткрепљења за очување односа са мајком представља негативан утицај на децу.

    Тужиља-противтужена Ђ. Ш. жели и покушава да оствари контакт са својом децом, али је онемогућена њиховим одбацивањем. Она не искључује туженог-противтужиоца из односа са децом.

    Начин формирања мишљења малолетне деце о мајци, извођење закључака и одлучивања обликован је под утицајем понављаних сугестија, непријатељских и девалуирајућих коментара туженог-противтужиоца. Уживајући ауторитет у очима млт.деце, он га злоупотребљава, попримајући улогу идеализираног родитеља, за разлику од другог, који се третира као безвредан и бива грубо одбачен. Деца су већ у потпуности преузела начин вербалног исказивања, ставове и емоције оца у односу на мајку, те више није потребно коришћење директних стратегија задржавања деце и непосредног забрањивања виђања. Она имају презир према мајци и њеној околини, уз могуће неоправдане оптужбе да је она насилна и склона физичком кажњавању, што може да има манипулативну функцију у циљу избегавања контакта са омраженим родитељем.

    Код млт.деце парничних странака детектован је синдром отуђења од родитеља,  који подразумева свако понашање којим се дете удаљава од једног родитеља под утицајем другог. То је резултирало одбијањем сусрета деце са мајком. Разлог таквог понашања деце и одбацивање мајке није последица неквалитетног односа са њом, већ последица изложености негативним порукама и квалификацијама оца као родитеља са којим деца живе, које су упућене мајци као родитељу са којим не живе. Технике отуђења, којима се служи родитељ који отуђује, су манифестоване кроз учестало критиковање, претеривање, реинтерпретацију чињеница, манипулисање, окривљивање другог родитеља за све недаће, ометање контаката и сл. Манипулације децом се најчешће реализују  учесталим ружним коментарима о другом родитељу, индоктринацијом властитим осећањима беса и мржње, његовим обезвређивањем и вређањем, неаутентичним оптужбама о злостављању од стране отуђеног родитеља, поларизованим ставом (један родитељ је најбољи, други најгори), ометањем сусрета са другим родитељем и члановима његове породице, преувеличавањем и наглашавањем пропуста другог родитеља, изостављањем позитивних коментара, прича и успомена о другом родитељу. Деца неселективно упијају вербалне и невербалне поруке, слушају оца, прате његове реакције и имитирају његово понашање. Тако се приликом психолошког вештачења и разговора са млр.В. и Л.2 уочавају наведени синдроми отуђења од родитеља у виду негирања присуства лепих сећања из детињства у контакту са мајком, навођење слабих, лажних или апсурдних разлога за одбацивање, идеализација оца и његово перципирање као савршеног родитеља у односу на мајку као апсолутно лошу, којој наводе само мане. Присутан је феномен „независног мислиоца“ при чему деца инсистирају на томе да је њихова властита воља у одлучивању и поступању према мајци и тврде да на њих нико није утицао; отуђени су у односу на мајчину ширу породицу, не виђају се са бабом и дедом са мајчине стране образлажући да су они прљави и не воде рачуна о хигијени; не показују саосећање или грижу савести према родитељу којег одбацују; увек су на страни родитеља који отуђује; често користе фразе идентичне очевим, као и непримерен речник ради поруге  мајке, а у погледу виђања и контакта са њом показују изразит отпор.

    У ситуацијама отуђења од родитеља тежиште одговорности и одлучивања се пребацује на дете, а иза тога се крију манипулативне трансакције и нерашчишћени међусобни односи одраслих. У коначном билансу дете је само наизглед у првом плану, али заправо његове потребе, очекивања и интерес нису у центру пажње. Дубоко у себи дете није престало да воли другог родитеља, ког одбацује и од ког се отуђује.Чак иако дете каже да не жели да види родитеља од ког се отуђује, испод површине може да лежи жеља за поновним успостављањем контакта. Потребно је омогућити деци више заједнички проведеног времена са родитељем од којег су се отуђили, а не мање виђања. Само на тај начин ће деца имати прилику да схвате да су њихови контаминирани ставови погрешни.

    Синдром отуђења од родитеља доводи до ометања нормалног раста и развоја деце и може да има дугорочне последице на њихово психичко функционисање у одраслом добу, које се огледају кроз тешкоће у стицању поверења, самопоуздања, осећања кривице, депресије, проблема у личном идентитету и остваривању партнерских релација. С обзиром на узраст мл.деце парничних странака, могуће су тешкоће у процесу формирања личног идентитета, јер одбацујући једног родитеља, дете не прихвата ни извесне делове властите личности.

    На подлози наведених чињеница, првостепени суд побијану пресуду заснива на одредбама чл. 12. Конвенције о правима детета, те чл.61. ст. 1., 77. ст. 3., 154. ст. 1, 160. ст. 1. и 162. ст. 3. Породичног закона. Са ослонцем на наведену регулативу, суд усваја тужбени захтев, млт.децу поверава тужиљи-противтуженој на самостално вршење родитељског права, те одлучује о начину виђања са оцем и његовој обавези да доприноси дечјем издржавању, следом које одлуке одбија противтужбени захтев и обавезује туженог-противтужиоца на накнаду трошкова поступка.

    Жалбом се оваква одлука спори указивањем на негативне последице измештања млт.деце из њиховог досадашњег социјално-друштвеног окружења у Т. где живе са оцем у његовој кући и похађају школу, у за њих непознато окружење живота са мајком у С., што жалилац процењује стресним и за децу небезбедним. Сматра да је првостепени суд поступио противно чл.65. Породичног закона и чл.12. Конвенције о правима детета, јер није саслушао млт.Л. Ш.2 у овој парници у којој се одлучује о његовим правима. У том контексту спори правилност и законитост ожалбене одлуке спорећи оцену доказа, сматрајући да на налазу и мишљењу Центра за социјални рад С. није могла бити заснована ожалбена одлука будући да је приликом разговора стручних лица Центра и млт.деце постојала језичка баријера, јер деца не говоре српски већ само мађарски језик. Са друге стране, сматра да су његови доказни предлози за одређивање контролног вештачења и предлог за саслушање његове ванбрачне супруге, неосновано одбијени.

    За овај суд нема сумње у оцену првостепеног суда да је у најбољем интересу млт.деце парничних странака да буду поверена мајци на самостално вршење родитељског права. Оправданост овакве одлуке у потпуности је поткрепљена налазом и мишљењем вештака психолога С. Ј.. Она је вишеврсним тестовним техникама на мађарском језику, прилагођеним узрасту деце и на њиховом матерњем језику, као и разговором са њима, дијагностиковала синдром отуђења од родитеља, у овом случају од мајке, до чијег је наступања дошло манипулативним понашањем туженог-противтужиоца као родитеља са којим деца живе и чијем су утицају несумњиво изложена. Генеза тог утицаја лежи у дубоко конфликтним међупартнерским односима парничних странака, који су кулминирали насиљем у породици, што је било разлог престанка заједнице живота и развода брака, а поводом чега је тужени-противтужилац правноснажно осуђен на безусловну затворску казну. Имајући у виду дубину партнерског конфликта парничних странака, последице које наступели синдром отуђења од родитеља производи не само на релацији између деце и тужиље-противтужене, већ и на његов негативан утицај како на њихов психолошки развој сада, с обзиром на то да њихово мишљење није слободно формирано, већ под очевим утицајем, због чега немају сопствену емотивну перцепцију конкретне ситуације и односа са мајком, те узимајући у обзир и утицај овог синдрома на дечје будуће социјалне и породичне односе, то се неопходним показало да буду поверена мајци на самостално вршење родитељског права, уз одржавање редових личних односа са оцем, на начин и динамиком одређеној у ожалбеној пресуди.

    У тврдњи да је одлуком да се не саслуша млт.Л. Ш.2, суд поступио супротно одредби чл.65. Породичног закона и чл.12. Конвенције о правима детета, жалбени наводи остају без утемељења. Ово стога што је вештак приликом разговора са децом утврдио да је мишљење које она имају о мајци и поводом живота са њом, негативно формирано под утицајем понављаних сугестија и негативних коментара оца. У таквој ситуацији се саслушање детета пред судом показује као излишно и непотребно оптерећујуће за дете, без да постоји извесност да ће исказивање мишљења пред судом заиста одразити његов стварни став и жељу, ослобођену бојазни да је формирана под очевим утицајем. Ово стога што се синдром отуђења од родитеља, за само дете, као и било које друго лице сем стручног, манифестује кроз феномен „независног мислиоца“ и оставља утисак да постоји дететова властита воља у одлучивању и поступању према родитељу од којег се отуђује, уз негирање било каквих утицаја других на формирање те воље, а да у суштини дубоко у себи дете није престало да воли родитеља од којег се отуђује, и да када и каже да не жели да га види и да живи са њим, то не искључује жељу за поновним успостављањем контакта. Ово је препознато и од стране стручних лица Центра за социјални рад, када је у разговору са децом примећено да је млт.Л. сео у крило мајци након њеног уласка у просторију за разговор. Евидентно је да природна емотивна повезаност и жеља деце за мајком постоје, а да су ограничене, маскиране и грубо потиснуте манипулативним и дезавуишућим понашањем туженог-противтужиоца, који таквим понашањем прелази границе дечјег и у први план ставља сопствени интерес, који се своди на обрачун са бившом супругом и продубљавање партнерског конфликта. Како тужени-противтужилац очигледно не може да фокус свог деловања усмери искључиво на децу и њихов најбољи интерес, иако у жалби тврди да он у свему поступа у интересу деце, а то подразумева и одржавање односа са мајком као другим родитељем, не може се говорити о томе да није на бенефит деце да се изместе из досадашње средине и преселе код мајке. Посматрано дугорочно, поверавање деце мајци и реуспостављање нарушене природне упућености и повезаности деце са мајком, на који начин ће се уједно превенирати могуће последице синдрома дуготрајне отуђености од родитеља у будућности, претеже над краткотрајном променом животног окружења, која за децу не мора нужно бити стресна, већ може бити и стимулативна.

    У вези са изнетим, неоснованим су цењени и жалбени наводи о неоправданом одбијању тужениковог предлога за одређивање контролног вештачења, с обзиром на то да налаз вештака кореспондира налазу и мишљењу Центра за социјални рад С., у јединственом ставу да је на бенефит млт.деце парничних странака да буду поверена мајци. Примедбе које тужени износи у вези постојања језичке баријере приликом разговора стручних лица Центра и млт.деце остају без утицаја у ситуацији када такве баријере није било приликом разговора деце са вештаком, који је вођен на мађарском језику, као и целокупно тестирање и испитивање. Правилно је суд одбио и предлог за саслушање туженикове ванбрачне супруге као сувишан и непотребан, када су чињенице од значаја за пресуђење подробно утврђене на основу осталих предложених и изведених доказа.

    У интересу млт.деце парничних странака одређен је начин и динамика одржавања личних односа са туженим-противтужиоцем као оцем, на основу чл.61.ст.1. Породичног закона.

    Неосновано је жалбено негодовање туженог-противтужиоца да је ожалбена пресуда у овом делу неправилна и незаконита јер је суд навео да ће се лични односи одвијати према споразуму парничних странака. Првостепени суд је уједно конкретизовао до детаља начин и динамику виђања управо за ситуацију ако споразум странака изостане. Остављајући им опцију да се међусобно споразумеју, суд је пружио могућност и тужиљи и туженом да макар у том сегменту међусобног односа покушају да превазиђу и ставе по страни партнерски конфликт, те да се као родитељи договарају о виђању спрам својих и дечјих обавеза и планова, а за случај да то не функционише, конкретизовани су динамика и термини виђања.

    Испитујући у даљем ожалбену пресуду, овај суд налази да је првостепени суд са правилним ослонцем на садржину изведених доказа утврдио све битне чињенице од значаја за закониту одлуку о праву млт. деце парничних странака на издржавање и висини обавезе туженог-противтужиоца.

    Имајући у виду критеријуме прописане одредбом чл. 160. ст. 1., 2. и 3. Породичног закона за утврђивање висине издржавања, обавеза туженог-противтужиоца да доприноси издржавању своје двоје млт.деце одређена је у износу од по 25% од његове месечне нето плате, са полазиштем на узраст деце, чињеницу да похађају основну школу, обим њихових вананставних активности, те висину прихода парничних странака (по 37.000,00 динара месечно) и њихово имовинско стање. И без конкретизовања, потребе млт. деце правилно су препознате и цењене узрасном компарацијом и у обиму који је одређен спрам могућности туженог-противтужиоца имајући у виду висину његове зараде и чињеницу да се уз основни посао бави обрадом пољопривредног земљишта и узгојем свиња. Цењене су и материјалне прилике тужиље-противтужене, којој се у обавезу издржавања рачуна време које има посветити нези и бризи о деци која су јој поверена на самостално вршење родитељског права, затим износ минималне суме издржавања која је у време првостепеног пресуђења износила 23.969,00 динара, као и то да висина издржавања треба да омогући најмање такав ниво животног стандарда за дете какав ужива родитељ дужник издржавања.

    Неосновано је жалиочево указивање да је његова обавеза формулисана противно одредбама чл.162.ст.2. Породичног закона, јер закон не предвиђа категорију нето плате већ редовна месечна новчана примања умањена за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање. Израз нето плата садржински кореспондира законској формулацији редовних месечних новчаних примања умањених за порезе и доприносе. Разлика је терминолошка, будући да је израз нето плата колоквијални, за разлику од законске формулације. Посматрано са аспекта номиналног износа туженикове обавезе, последица употребе било којег од ова два термина је иста.

    Без утицаја на правилност и законитост ожалбене одлуке остају и наводи жалиоца да је суд пресуду донео на нејавној расправи а о томе није донео никакву одлуку, као и да је требало да суди у већу.

    У поступку у вези са породичним односима јавност је искључена, што је предвиђено чл. 206. ст.1. Породичног закона. Како се ради о посебној врсти поступка у којем је искључење јавности правило установљено посебним законом, а не изузетак (у ком смислу је искључење регулисано Законом о парничном поступку), оно обавезује суд и све учеснике у поступку, те не постоји обавеза суда да доноси решење о искључењу јавности  у смислу чл. 324. ЗПП. Нису основани ни жалбени наводи да је суд у овом спору био у обавези да одлучује у већу, будући да је одредбом чл.35. ст.3. ЗПП у вези са чл.506.ст.2. истог Закона прописано да у парничном поступку у вези са породичним односима у првом степену увек суди судија појединац.

    Испитујући ожалбену пресуду са становишта правилне примене материјалног права у смислу чл. 386. ст.3. ЗПП, уочено је да је првостепени суд пропустио да поступи у складу са чл. 272. ст.3. Породичног закона и да одлучи о предаји деце родитељу којем је одлуком суда поверено вршење родитељског права. Међутим, према оцени овог суда, у ситуацији када постоји одлука о самосталном вршењу родитељског права, она као таква представља довољан основ за предају деце, посматрано са аспекта економичности, целисходности и дечјег најбољег интереса. Изостанак формалног налога о предаји који је фактички конзумиран одлуком о самосталном вршењу родитељског права, није утицао на правилност и законитост ожалбене пресуде, нити на њену извршивост, јер не представља  препреку да се предаја деце родитељу којем су поверена захтева са ослонцем на одлуку о вршењу родитељског права.

    Следом одлуке да усвоји тужбени, правилно је суд одбио противтужбени захтев.

    Правилно је одлучено и о трошковима поступка. Иако је одлука о разводу брака у обостраном интересу парничних стрнака, у преосталом делу тужба се у целости показала основаном. С обзиром на то, правилно је првостепени суд на основу одредбе чл.153.ст.1. у вези са чл.207. Породичног закона обавезао туженог-противтужиоца да тужиљи-противтуженој накнади трошкове првостепеног поступка, који су обрачунати са полазиштем на правилну основицу од 375 поена,  у складу са важећом АТ и ТТ и опредељеним трошковником.

    Тужени-противтужилац са жалбом није успео па му опредељени трошкови жалбеног поступка нису досуђени. О наведеном је одлучено на основу чл.165.ст.1. ЗПП.

    Из изнетих разлога, жалба је одбијена и првостепена пресуда је потврђена на основу члана 390. ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Јелица Бојанић-Керкез, с.р.
Зто: